Kratak pregled najvažnijih događaja

Lovstvo Srbije krajem 19. i početkom 20. veka opisujemo kao neorganizovano, što je nanosilo štetu kako divljači tako i privredi.
To je bio razlog da se, tada napredni i obrazovani lovci organizuju u klubove, kako bi, po ugledu na susedne evropske zemlje, ovu delatnost osavremenili, lovcima omogućili bavljenje organizovanim lovstvom i ostvarili jedan od najvažnijih ciljeva savremenog lovstva - trajnost gazdovanja. Sam početak, po formiranju prvih udruženja, bio je relativno uspešan. Lovstvo je našlo svoje mesto u svim kategorijama stanovništva, u svim socijalnim slojevima. Po tome se tadašnja Srbija razlikovala od susednih, inače naprednih zemalja, jer je u Srbiji uveden regalni sistem lova, sa slobodnim lovištima na celoj državnoj teritoriji. Trend stalnog i kontinuiranog razvoja tekao je sve do početka Prvog balkanskog rata. Tada lovstvo zamire jer je zemlja izložena velikim iskušenjima i svaki sposoban građanin je usmeren na odbranu zemlje. Na Prvi balkanski rat se nadovezuje i Drugi koji dovodi do učvršćenja vlasti u Srbiji. Mada ekonomski oslabljena, Srbija je politički stabilizovana. Lovci Srbije su se organizovali u udruženja još u prošlom veku, o čemu svedoči podatak da je još tada postojalo oko 100 udruženja. Oduševljenje i polet lovaca je tada bio na vrhuncu, a posmatrajući ih iz ugla ondašnjeg življenja, mnogi ga nazivaju zlatnim dobom naše lovačke istorije. Lovačko druželjublje upravo potiče iz tog vremena. Ako se uzme u obzir socijalni sastav članstva, slobodno se može reći da su retke društvene organizacije u kojima je postojala takva raznolikost sastava članstva gde su ravnopravno, jedni pored drugih, sedeli i odlučivali sudije, advokati, lekari, profesori, učitelji, državni činovnici, oficiri, zanatlije, trgovci, zemljoradnici, radnici, sveštena lica i drugi. Lovačka udruženja se nikada nisu bavila politikom niti su pripadala bilo kojoj političkoj stranci. Savez lovačkih udruženja Srbije je formiran krajem 19. veka na inicijativu već osnovanih lovačkih udruženja, u cilju objedinjavanja rada i zajedničkih akcija lovačkih organizacija, unapređenja lovstva, zaštite i razmnožavanja divljači i uvođenja zakonitosti u lovu. Savezna lovačka udruženja u Srbiji javila su se u isto vreme (neka nešto ranije) i formirala jedno za drugim u pojednim mestima širom Srbije, sa ciljem da okupljaju lovce, da ih usmere na gajenje i zaštitu divljači, da im ukažu na značaj unapređenja lovstva i na poštovanje lovnih običaja i zakonskih normi. Formiranje ovih organizacija možda ne bi bilo dovoljno jasno ukoliko se ne bi upoznali sa činjenicama koje su prethodile da lov i lovstvo u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, i kasnije, u našem veku, dobije organizovanu formu rada bez koje se nije moglo zamisliti sprovođenje u život naprednih ideja iz oblasti lovstva. Oslobođeni od Turaka, posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, tridesetih godina 19. veka u Srbiji su stvoreni uslovi za slobodno nošenje oružja, koje je zabranjivano skoro pet vekova, tako da je stanovništvo željno slobode, ponovo počelo da neguje lovačku tradiciju i da se bavi lovom. Lovilo se gde je ko hteo i koliko je ko želeo, a divljači je bilo u izobilju.


Naredba Kneza Miloša Obrenovića o zabrani lova na jelene, košute, srne i vidre

Po oslobođenju od Turaka lovom se uglavnom bavilo seosko stanovništvo, jer je slobodno nošenje oružja pružalo mogućnost da se divljač lovi pri svakom susretu sa njom, bez ikakvih ograničenja. Dešavalo se i to da je i nužda primoravala ljude da love divljač jer im je pravila štetu, a ponekad ugrožavala i živote. U to vreme bilo je vrlo malo lovaca u gradovima. Slobodan lov i nemilosrdno uništavanje divljači, kao i uticaj severnih suseda, posebno Austro-Ugarske na zbivanja u Srbiji, podstakli su Miloša Obrenovića da, po ugledu na te zemlje, nešto preduzme: on već 1829., 1831. i 1832. godine posebnim naredbama zabranjuje lov jelena, košuta, srna i vidri.