Desanka Maksimović
Selice

Kroz noć i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kriču.

Osećam želju da mutnu neku
napišem priču:
kako odnose sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,

I ne znam kuda
I ne znam šta.

Poglavica plemena Sietla

     Kada je 1854. godine, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Abraham Linkoln (1809 - 1865), ponudio da država kupi indijansku zemlju, a indijanskom narodu obećao rezervat, na tu ponudu, dobio je odgovor poglavice plemena Sietla.
     Ovo pismo se ubraja među najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o prirodi.

"Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži.
     Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto, sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ponijevo i čovek, sve pripada istoj porodici.
     Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate znati da je sveta. Morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode -glas je oca moga oca. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu, kakvu biste bratu pružili.
     Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao bilo koji drugi. Prema majci - zemlji i prema bratu - nebu, odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš. Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg.
     Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što smo divlji, jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo.
     Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava površinom močvara i miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom. Najveće blago crvenog čoveka je - vazduh.
     Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, imun je na smrad. Prodamo li vam zemlju, morate se setiti da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov posledni izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
     Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: Beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja, kao prema svojoj braći. Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano!
     Moraćete učiti svoju decu, da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu, isto kao što mi učimo našu, da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji!"

Iz molitve Indijanaca

"...Duša Crvenog čoveka je tužna, jer Beli čovek uništava najlepše darove prirode. On zaboravlja da sve stvari dolaze od majke prirode i vraćaju se u nju. O, Veliki duše! Daj našoj beloj braći mudrost prirode i saznanje da će, ako se njeni zakoni poštuju, ova zemlja opet cvetati, a životinje, biljke i drveće rasti kao ranije. Pouči sve one koji su dužni da pronose mudrost u narodu. Zaleči sveže rane na zemlji i oživi naše lepe i bistre potoke. Dovedi ponovo svetlucavu vodu sa naših izvora i povrati poljima našim plodnost koja snaži ljudska tela i čini ih mudrim."

Mark Bafoj
Lovčev savet sinu

Ako želiš pravi lovac biti,
pažljivo me moraš saslušati.

Pušku svoju nikad, nikad ne ostavljaj
uperenu u drugog, to ne zaboravljaj!
To što puška može prazna biti,
ne sme ti ništa značiti.

Kad preko neke prepreke prelaziš,
iako pri tom vreme gubiš,
metke iz puške moraš da izvadiš,
da sebe i druge ne ugroziš.

Ako između tvoje, i puške susedne,
ptica prhne, ili životinja potegne,
pravilo neka bude tvoje,
ne trči izvan linije svoje.

Pomoćnici ili pogoniči neviđeni,
čekaju često iza žbunja skriveni.
Miran i pribran budi svakad,
na ono što ne vidiš, ne pucaj nikad.

Možeš divljač pogoditi,
možeš promašiti,
na ove reči nikad nemoj zaboraviti.
"Svi fazani u svetu,
koji su do sada odgajeni,
nisu vredni koliko čovek,
jedan jedini."

Sergej Jesenjin
Pesma o keruši

U svitanje, u pojati niskoj,
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.

Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.

Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.

Mučeći se da im priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.

Kada se natrag vukla po prtini,
Ližući svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.

Nemo, ko od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.

Sa starom torbom, glave gole,
Brišući znoj ko ulje sveto,
Lutam, dok šume mi topole,
Kroz zavičajno šumsko leto.

U senu spavam svakog dana,
A idem opasan kanapom.
Na meni rita od kaftana,
I lutam ja -za svojim štapom.

U mome stihu raj se plavi
Jer življenju se ja veselim
I mrvice po šumskoj travi
Bubama bacam izgladnelim.

Staza u čičku; iza nje se
Galica jezerska zeleni.
Sa pognutih se breza rese
Isprečile na putu meni.

Po grmlju i po živicama,
Dok lebde krici glasnih sova,
Slušam, ko službu usred hrama,
Molitvu ptičijih glasova.

Siniša Stanković

"....nijedno živo biće, uključujući tu i divljač, pa i samog čoveka, ne može se ni zamisliti izvan svoje prirodne sredine, za koju je vezano nerazmrsivim spletom međuodnosa i međudejstva. Zajedno sa svojom sredinom, kojoj je prilagođeno, ono čini jednu nedeljivu celinu, jedan krajnje složen ekosistem, čije funkcionisanje počiva upravo na raznovrsnim odnosima koji povezuju sve žive vrste u njemu, kako međusobno tako i sa fizičkom sredinom.
      U jednom ekosistemu sve se nalazi u neprekidnom kretanju. Gustina različitih životinjskih i biljnih populacija promenljiva je iz godine u godinu, u određenim granicama, kao rezultat odnosa rađanja i smrtosti. Ipak, čitav ekosistem ostaje u stanju dinamične ravnoteže, sve dotle dok ne nastupe neki izuzetno teški poremećaji. Povećanje brojnosti neke vrste divljači koja pripada određenom ekosistemu omogućuje kapacitet sredine, čiji nivo zavisi od raspoložive hrane i vode, postojanja zaklona i drugih neophodnih uslova života.
Brojnost jedne životinjske vrste, pored visokog potencijala razmnožavanja, ne može nadmašiti kapacitet sredine, a da pri tome ne izazove ili povećanje smrtnosti ili opadanje stope razmnožavanja. Eventualni višak, koji se svake godine javlja, kao posledica razmnožavanja, ubira čovek ili propada usled otpora sredine, podrazumevajući grabljivice, bolesti i druge uzročnike smrtnosti. Prema tome, postoji dinamika populacije svake žive vrste i o tome treba voditi računa, kad god se radi o iskorišćavanju prirodnog bogatstva divljači..."

Jovan Dučić
Bor

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje-
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Vasko Popa
Vučje poreklo

Pod lipama u Pesku
Praded moj Ilija Luka Morun
Našao je dva vučića

Stavio ih magarcu među uši
I odneo na salaš

Hranio ih ovčim mlekom
I učio da se igraju
S jaganjcima vršnjacima
Vratio ih ojačale
Na isto mesto pod lipe
I tu ih izljubio i prekrstio

Od detinjstva čekam
Da mi se broj godina
S pradedovim izjednači

Pa da ga pitam
Koji sam od ona dva vučića
Bio ja

Brem
"...vuk se upitomiti dade...ko samo ume s njim da postupa, od njega da načini verna čuvara, samo mora taj postupak pri odhranjivanju, toga kroz hiljade kolena u divljaštvu zakorela zvera, drukči biti, nego u psa, koji je od pamtiveka svikao na čoveka. Tu se vidi, kao da je sama priroda, baš na ova oba i to najsrodnija zvera, na psu -najvernijem drugu i čuvaru čovekovu i na vuku -najkrvnijem dušmaninu njegove stoke, htela da najočevidniji primer ljudima dade, šta vredi družina i vaspitanje. Oduzmi psu sve ono što ima od družine ljudske, pa će ti ostati go vuk..."

Kivije
"...neki Parizlija imađaše prepitomljena vuka, kojega pre odlaska iz Pariza pokloni zoološkom vrtu u Parizu, i ode. Više nedelja osta vuk vrlo žalostan, i vrlo malo jeđaše, tako da se bojahu da će pobesneti ili od gladi skapati, i jedva se posle godine dana privole uza svoga čuvara i novog hranitelja, tako da se činjaše, kao da je na svoga staroga gospodara sasvim zaboravio.
    Ali, kad ovaj posle 18 meseci opet u Pariz i u isti vrt dođe, te vuk ču glas gospodarev, a on pušten, progura se kroz mnoštvo svetine i bejaše čisto lud od radosti.
Kad posle nekoliko dana opet gospodar ode i vuka s nova u kavez zatvoriše, a on poče isto onako bolovati.
    Posle tri godine, dođe gospodar opet i to noću u vrt, i kad ču vuk gospodarev glas, poče u kavezu tako žalosno urlati, da ga morahu pustiti, a on radostan skoči gospodaru na leđa, pa ga svog obliza po glavi i rukama i nogama, i umalo čuvara ne osakati, kad ga htede u kavez da povuče.
    A kad ga gospodar i po treći put ostavi, poče opasnije bolovati, koje sila duže trajaše, i od tada beše vrlo opasno približavati mu se više, kao da konačno izgubi svu veru u ljude, i ne dugo za tim, uginu..."

Desanka Maksimović
Zeleni sumrak

Oko mene nekad je morao
ZELENI sumrak biti
i mirisati smreka.
I kao da je jastreb ili orao
spuštao se u moju blizinu
kad zvezde u vodu kanu.
I možda je golubica meka
jedno jutro mrtva osvanula
na mom ZELENOM dlanu.

Zvezde su gledale u moj dom
i mesečinu pio
s vodenog cveća jelen.
A jednom, kad minu oluja ili grom
breza se u mojoj blizini
zagrli granje i prosu.
I čini mi se da potok ZELEN
proleća jednog ostavi
na mome krilu rosu.

I kao da je još onda,
svoj večni pevajući smer,
zastao začuđen kraj mene
čovek ili zmaj,
šumski bog ili zver,
a oči kao proleće ZELENE
i gorke kao pelen
žeđ kobna beše obojila,
i kao da se i to zbilo
u suton ZELEN,
kad šume silaze na pojila.

D. C. Džervis
"Priroda je tvorac prve apoteke. Očuvanje zdravlja i telesne snage primitivnih ljudi i životinja zavisilo je od preventivne upotrebe prirodnih zaliha raznog bilja i trava. Kako se ljudi i životinje kreću i menjaju staništa, apoteka prirode ima svoje ogranke svugde. Bilo gde na svetu da se razbolite, na poljima ćete naći prirodne lekove, u vidu sirovina za lekovite čajeve i masti.
Čovek teži da se pobuni protiv prirode i odmetne od životinjskog carstva. Međutim, zakoni životinjskog sveta važe za ljude koliko i za životinje. Domaće životinje pružaju dobar primer za to otkrivanje prirodnih zakona. Rogata marva, konji, sitna stoka i druge domaće životinje ponašaju se, na svoj način, isto tako prirodno kao i divlje zveri koje lutaju devičanskim šumama. Ako se samo potrudimo da proučimo njihov život, mogu nam dati mnoge korisne pouke. Deca sa sela to znaju. Gradska deca, kojoj nedostaje svakodnevno drugovanje s domaćim životinjama, često odrastaju bez ikakvog znanja o zakonima životinjskog sveta.
Životnje valja posmatrati i u vezi sa kretanjem. U potrazi za hranom one lutaju poljima, što znači da se veoma mnogo kreću. Mlada životinja je izvanredno aktivna. Psići i mačići stalno nekuda idu, trče, stalno se veru, tuku, traže nešto. Kod starije životinje, telesna aktivnost usmerena je na obezbeđivanje hrane, te na odbranu - svoju i svoga potomstva - od napada neprijatelja.
Ako bismo bili radi da primimo nauk koji nam daju životinje, pre svega bismo se više kretali."

Blez Paskal
"Jer najzad, šta je čovek u prirodi? Ništavilo, sredina između ničega i svega. Beskrajno daleko od toga da shvati krajnosti, njemu su smer stvari i njihov prauzrok, nesavladljivo skriveni u jednu nedokučivu tajnu."

Ivo Andrić
"Sve u prirodi je u stalnom grčevitom kretanju, bilo da se rađa i nastaje, bilo da opada i umire. Mira nema nikad i nigde; i ako ga ima, on je prividan i opet u službi kretanja. U tom kretanju je sve što živi osuđeno, zbog svog opstanka i održanja, na odbranu i na stalnu pažnju koja kod čoveka dobiva oblik sveštenog straha.
Prirodno je da čovek, u kome je planuo zračak svesti i osvetlio prirodu oko njega, vrlo rano došao na misao o jednoj stalnoj tački koja bi bila oslobođenje od robovanja tome strahu na koji je osuđena "natura" i sve u njoj.
Prividna ravnomernost prirodnih pojava oko nas, koja nam omogućava da kratko živimo i još kraće zadovoljavamo svoje nagone, stvara kod nas iluziju nekog predviđenog i ustaljenog reda. A ceo taj naš svet, to je veliki časovnik koji nikad, ni prvog dana kad je prohodao, nije pravilno radio."

Ben Džonson
"Priroda jaje ka tom cilju vodi i ono je pile u potenciji."

V. D. Hamilton
"Tablica ljudske prirode nikada nije bila neispisana."

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjić i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Molitva za lov

Jesam. I moja puška i moj pas.
Lovac sam,
al' pravičan, kao što Plakida bijaše,
čuvši glas Gospoda Isusa Hrista,
i posta Evstatije.
Sačuvaj me Gospode Bože iskušenja,
i u pravdi održi me,
da se po zapovestima tvojim vladam,
i podari mi plen, koji mi uistinu pripada.
Poštujući tebe, poštujem i darove tvoje,
što Njeno veličanstvo Priroda ima,
a zavet Gospodu da ne skrnavim,
delo božjih ruku dajem i
molim, za moju pušku, i mog psa.
Amin.